SEDMI KRUG KRATKIH PRIČA
(Jesen 2006)
Pažnja !! Mogu vam otopiti kamen na duši.
MOJ DRUG - Dejan Tofcevic
Kakvog sam ja druga imao! Za njega bih dao sve ukljucujuci i desnu ruku. To je bio moj veliki prijatelj i dobrocinitelj, duša od coveka. Odnedavno je postao ljudska velicina, najveca iz našeg kraja.
Pre nekoliko dana pokušah da mu se javim na ulici, ali me on ne primeti. Narednog dana isto. Pošto nisam jedini primetio da je njegova velicina postajala sve uocljivija uzeh štule i pokušah ponovo da mu se javim. Opet ništa.
Zatim se popeh na najviše drvo u komšiluku odakle smo zajedno krali trešnje i sa samog vrha mu mahnuh ali to ne bi zadovoljavajuca visina pa sutradan odoh na zgradu koja se takode pokaza kao neadekvatno rešenje jer je njegova ljudskost nadilazila ovozemaljske okvire. Zbog toga uzeh avion kojim namravah da proletim pored njegove glave ali sam uspeo da popenjem tek do kolena jer on poraste do neslucenih visina..
Od tada sam odustao od svake akcije jer nisam uspeo da mu se dovoljno primaknem a on sve slabije vidi jer je svakim danom dalji od nas, što mu nismo ni do kolena.
PECINSKA CIVILIZACIJA - Robert Maric
Po cemu se razlikuje današnji, civilizirani covjek od onog pecinskog, zaostalog?
Prvo, kao što se vec iz gornjeg vidi, civiliziran je, a onaj nije bio. Ako slucajno zarati, ni u kojem slucaju ne jede protivnika pošto ga izmasakrira. Vidite, koliko je uznapredovao!
Ne ruši pecine, jer ih nije ni gradio, vec ruši iskljucivo civilizirane objekte poput škola, mostova, crkava i slicno. Obavezno pregovara s protivnikom prije nego ga ubije. A kad je to onaj pecinski radio, molim vas? Takoder obavještava medunarodnu i domacu javnost da je protivnicka strana pucala sama na sebe, tako da ispadne da je protivnik pucao na nju. A kad je to pecinski radio? Dakako da nikad! Pa ni govoriti nije znao.
Vidite, dakle, koja je tu razlika. Pa eto, recimo i to, nikada ne ubija ratne zarobljenike, vec ih po svim humanitarnim zakonima proglašava nestalima. Uopce, trudi se da zarobljenika bude što manje - da ne pate - pa tako bude i što manje nestalih. Pa konc-logori. Onaj divljak iz pecine ni u snu sebi (ili drugima - ovisno s koje strane se promatra) nije mogao priuštiti takav civilizacijski bum-objekt kakav je konc-logor. O etnickom cišcenju da i ne govorimo. Pecinski nije ni znao što to znaci.
Nije znao cak ni koje je nacije. Eto što znaci obrazovanje. Pa taj smiješni i primitivni luk i strijela. Tko bi se danas time još služio. Civilizirani ima snajper, pa ne mora napinjati onaj špag i još nikad siguran hoce li pogoditi opasnog trogodišnjaka ili cetverogodišnjaka na tamo daleko nekoj ulici.
Nadam se da vam je sad jasno koliko je današnji civilizirani covjek uznapredovao u odnosu na onog divljaka iz pecine. Nuklearno oružje da i ne spominjemo.
UBICA MRTVE DRŽAVE - Ninus Nestorovic
Naša država je odavno prestala da daje znake života, ali ona za nas nije mrtva.
Tacno je da to da su je neki odavno sahranili, ali, ipak, ne da se ona. Pojedini organi joj i dalje rade. Zato naša država i jeste fenomen. Zato je i volimo. Ona je naša i nikome je ne damo.
Još pamtimo porodajne muke koje je imala naša država kada se radala, njen krvav životni put, a vi sada hocete da je mrtvu sahranite po drugi put. Pa, to bi je ubilo.
Zato vas molim, kao što bi to ucinio svaki pravi patriota, poštedite je. Nemojte da vas narod pamti kao ubice mrtve države.
Živela, braco, naša mrtva država!
LEKTOR - Nenad Živkovic
Neko je ukrao list iz knjige, iz nekog dobrog, poznatog romana.
Neko, ko je bio potpuno nepismen, svojim nepogrešivim njuhom procenio je da je baš taj list suvišan.
Pismenom coveku trebaju decenije da spozna delic suvišnosti, nepismenom je dovoljan sekund da ispravi grešku pismenog.
Recite mi, molim vas, kada bi se pismen covek, dosetio da u list od knjige, zamota jedan dobar cigar duvana?
KRAJ - Slobodan Simic
Pocelo je potpuno neocekivano- moja desna ruka je zatražila samostalnost! Kaže, ja sve izdržavam, na mene je spao ceo posao, dosta mi je svega, i hocu da budem samostalna. Pokušao sam da je urazumim, govorio da je to tehnicki nemoguce, da telo mora biti jedna celina da bi opstalo, da ona obavlja posao kao i svaka desna ruka na svetu, da i drugi organi rade poslove koji njoj koriste. Ništa nije vredelo. Desna ruka je ultimativno zahtevala da se osamostali i hitan postupak u tom pravcu.
U jeku rasprave umešala se leva ruka. Kao, ona takav bezobrazluk ne može da podnese, po cemu to desna ruka vredi više od leve, uostalom šta bi desna ruka mogla bez leve, a pošto drskost desne ruke prevazilazi sve granice tolerancije, leva ruka ne želi da ubuduce ostale sa njom ni u kakvoj vezi i savezu.
Ja sam oštro ukorio levu ruku što se uopšte meša i dodatno otežava situaciju, ali se ona još više uvredila i izjavila da se pridružuje zahtevima desne ruke, da se i njoj dodeli samostalnost.
Bio sam krajnje jasan - to je teoretski i prakticno nemoguce! Ali se sada mozak javio i rekao da nisam u pravu i da je, teoretski, to moguce. Objasnio je da odsecanje ekstremiteta predstavlja rutinski hiruški zahvat i da to nije nikakav tehnicki problem. Desna i leva ruka su njegovo izlaganje pozdravile aplauzom.
Ušao sam u polemiku sa mozgom i objasnio da nije problem u tehnickom odcepljivanju ruku, vec u opasnosti od posledica takvog postupka. Niti ruke mogu samostalno bez tela, niti telo može normalno da funkcioniše bez ruku, zakljucio sam na kraju. Mozak se sa tim delimicno složio, tvrdeci da, što se njega tice, ruke mogu istog casa da se odvoje, jer on može i bez njih sjajno da funkcioniše. Cak i bolje.
To je obe ruke dodatno revoltiralo. Pale su teške reci na racun mozga, a narocito da se svojim dosadašnjim ponašanjem stavio iznad ostalih organa, posebno ruku, i da je sve vreme samo izdavao naredenja, a od ostalih ocekivao slepu pokornost i potcinjavanje. Na moje iznenadenje, takav stav podržali su svi mišici i obe noge.
Unutrašnji organi bili su uzdržani, smatrajuci da je mozak odigrao veliku ulogu u dosadašnjem postojanju, i da nije pravedno tako ga napustiti. Ali mozak je bio toliko uvreden da je izjavio kako više nikada nikome nece izdavati komande i da se nadalje snadu bez njega. Takvo povlacenje mozga izazvalo je pravu buru nezadovoljstva unutrašnjih organa.
Srce je odmah tražilo specijalni status. Jetra je zahtevala autonomiju. Pluca su predlagala kantonizaciju. Želudac je izbacio parolu: Svi organi za varenje u jednom sistemu! Bubrezi su želeli ujedinjenje.
Nastao je opšti haos.
Nije mi preostalo ništa drugo, nego da umrem.
DOKTOR I PACIJENT - Marjan Belenki
Doktor (muškarac): Dobar dan gospodo! Molim udite! Ne stidite se. Svucite se.
Pacijent (žena): Da, ali…
Doktor: Ne brinite, molim. Ja imam trideset godina medicinskog iskustva. Ne morate ništa govoriti. Vidim sve. Vaš muž vas seksualno ne zadovoljava?
Pacijent: Da, ali…
Doktor: Probali ste sa drugim muškarcem?
Pacijent: Da, ali…
Doktor: Ista stvar?
Pacijent: Da, ali…
Doktor: Molim vas svucite se i lezite na sofu.
Pacijent: Da, ali…
Doktor: Molim vas ne brinite. Zatvorio sam vrata.
Pacijent: Da, ali…
Doktor: Molim vas ne brinite. Niko ne zna.
Pacijent: Da, ali…
Doktor: Imam trideset godina iskustva.
Pacijent: Da, ali…
Doktor: Jeli ovo dobro?
Pacijent: Da, ali…
Doktor: Jeli veoma dobro?
Pacijent: Da, ali…
Doktor: Molim vas zapamtite vaša osecanja. Isto morate osecati sa drugim muškarcima.
Pacijent: Da, ali…
Doktor: Završio sam tretman. Možete ici.
Pacijent: Da, ali…
Doktor: Sledeci tretman – ponedeljak u pet.
Patient: Yes, but…
Doktor: Nažalost ne mogu ponoviti tretman sada. Ostali pacijenti me cekaju.
Pacijent: Da, ali… Ja sam inspektor Ministarstva zdravlja. Imamo dosta pritužbi na vas. Ljudi se žale da zloupotrebljavate vaš položaj.
Doktor: Ali vi se osecate dobro?
Pacijent: Da, ali…
Doktor: Eto, vidite. Sledeci!
TERET - Aleksandar Novakovic
Othuknuo je i, s teškom mukom, seo na krevet. "Šta sad?" zapitao se. Nosio je tešku "Mont" jaknu a ispod nje, koliko slo- jeva odece? Nije mogao da se seti.
Oslonio se ledima o zid i, trapavo podi- gavši najpre levu a zatim desnu ruku, po- ceo da otkopcava jaknu. Prsti su mu još bili zaledeni, ali išlo je nekako. Povukao je rajfešlus uz prigušeno "vuuuš" i, na jedvi- te jade, vrpoljeci se, izvukao iz jakne. Na redu je bio težak, beli, vuneni zlatiborski džemper, ukrašen sa dva siva jelena ukrštenih rogova.
- Neceš mi ti više grebati vrat, majku ti… - mrmljao je dok ga je svlacio. Sledio je još jedan zlatiborski džemper, zatim duk- serica, košulja, rolka…
Posle rolke nije bilo nicega. Ni odece ni tela.
SUMNJIVI - Đorde Otaševic
Jutros sam, kao i mnogo puta do tada, prelistavao album sa reprodukcijama slika starih majstora. Na jednoj od njih, koju sam mnogo puta gledao, nešto je nedos- tajalo. Nije više bilo davola. Pogledao sam ponovo. Nije bilo sumnje - nestao je sa slike. Znam da je došao u našu zemlju, medu nas. Sigurno je uzeo oblik nekog od politicara. Tako ga niko nece prepoznati. Mnogo je sumnjivih.
NAŠ SUD - Mica M. Tumaric
Sud nam se isponavljao. Naveliko. Dobio nove kompjutere. Fotelje. Radne i druge stolove. Optuženicke klupe. Sve su prostorije okrecene. Na zidovima taze slike. Autor je rodjak jednog ministra u vladi Šakajade.
Daktilografkinje iz medjunarodne donacije nabacile carape. Krpice su im sa buvljaka. Sudije imaju lepa odela. Donacija ovdašnjeg privatnog konfekcionara.
Mislilo se i na bezbednost. Postavljena je šuma kamera na zgradi suda. Investicija ministarstva šumarstva. Obezbedjenje dobilo nove uniforme i oružije. Od medjunarodne zajednice.
U našem šakajadjanskom sudu, koji sada lici na hotel sa cetiri zvezdice, sve je novo. Samo su sudije stare. Tražili smo nove, ali nije bilo donacija. Potrošene su za ove postojece.
Lepo se stare sudije snašle u novom. Jedino pravdu dele na stari nacin. Otkidaju. Kako kome. Kao satarom. Zavisno od licnog rasploženja. Kumovsko-burazersko-partijsko-komšijsko-zavicajnog uticaja.
Seku pravdu. Na frtalje. Kao mesar jagnjetinu. Onome frtalj. Onome tri frtalja. Pravde. Zatvora. Cega li vec.
U praksi to ovako izgleda. Dodje u sud sitan lopov. Po delu i izgledu. Ukrao veknu hleba. Crnog. Dve kifle i jedan jogurt. Sudija se nakostrešio. Kao divlja svinja. Iskezio zube. Ima, bre, pravde da bude! U pitanju je svetinja. Privatna imovina. Ne bilo cija. Pere Brašnica, sadašnjeg pekara, negdašnjeg pacijenta svih sudova. Od onog za maloletnike do krivicnih. Poznat je celoj Evropi. Po poternicama.
Njemu, krsti se sudija, onaj baksuz da razbije izlog pekare. Da odnese onoliliki provijant pedantno upisan u zapisnik policije.
I sudija, bez ustezanja, hrabro odreže. Tri frtalja robije. Maksimalno. Da ga nauci pameti. Da se viši niko živ ne usudi da obije Perinu pekaru. Bre!
Onaj sitni lopov pognut. Što od straha. Što od batina. Tukla ga policija. Islednici. Tužilac. Dobio je debele batine i od pekarevih telohranitelja. Usred sudnice. Takva je država Šakajada. Uvek otvorena za batinanje.
Isti dan.Ista sudnica. Isti sudija i zapisnicarka. Samo dama ima drugu bluzu. Prethodnu joj pocepao pohotni sudija porotnik. Zbog izazovnih sisa.
U novom sudu je i novi optuženi. Lopuža i po. Okružena svitom od stotinak što advokata što telohranitelja. Bilo je i nešto ženskinja sumnjivog morala. U super mini suknjicama. Kao i nekoliko narucenih novinara.
Sudija dolazi i ljubazno se klanja optuženom Ovaj mu maše prstom sa dva zlatna prstena.
Pomocnik tužioca cita optužnicu. Tri sata. Lopov je lopuža nad lopužama. Krao je sve i svašta. Po celom svetu. Nakrao se državnog i privatnog kapitala. Nije birao. Ali je pametan. Sve to je pretvorio u fabrike, hotele, kockarnice... Kupljene od države.
Sudija ustaje. Ponovo se klanja optuženom. Cita neke samo njemu znane clanove zakona. Uzima cašu vode. Otpija gutljaj. Stresa se. Vodu je mrzeo. Kao male lopove. Zato je pio samo viski. Sa i bez akcizne markice.
Kad je procistio grlo. Od gole vode. Opet se naklonio optuženom. I odsekao. Presudu. Bila je oslobodjajajuca. Zbog sira i vojne muzike. Krastavaca i letecih tanjira.
U sudnici živost. Smeje se optuženi. Smeje se sudija. Kao i porotnici. Smeška se cak i tužilac. Jedino je daktilografkinja mrka. Puk'o joj šav na carapi. Onoj donatorskoj.
|
