Taj elemenat se skoro deset godina skrivao medu stokom po pašnjacima. Svedoci iz njegovog sela tvrde da ga nikad nisu videli sa stadom bez olovke i notesa u ruci. Samo naivcine i nepoznavaoci cobanskog posla misle da to privatni stocar Sima Draganovic, profesionalni cobanin iz Gornje Klisure, vlasnik stada ovaca, liferant mleka i mesa, zapisuje broj grla. Uvek je nosio masku proizvodaca zdrave hrane. Gde se god kretao za ovcama, nešto je zapisivao. Primeceno je da neprekidno cita razne knjige iz inostranstva. Susrece se sa cudnim licima, od kojih su vecina bradati, iako nisu sveštene profesije. Sima se, dakle, sa stadom seljakao s jednog na drugi pašnjak kad mu je iznenada prišla policijska patrola i jedan policajac rekao da bi želeo da razgovara s njim.

- Kako se zovete, koliko vam je godina, gde živite?
To su bila pitanja koja je postavljao policajac. Sima je mirno odgovarao.
- Cime se bavite, šta ste po zanimanju?- pitao je dalje policajac.
- Ja sam stocar i aforisticar, odgovorio sam na sva pitanja po nekoliko puta i kopistim svoje pravo da vam osim ovih najvažnijih podataka o sebi više ništa ne govorim.
- Izvadite iz torbice notes. Notes na sunce! - naredi drugi policajac.
- Ako želite, izvolite citajte! - rekao je Sima.

Policajac koji je otvorio notes, ugleda zapise u njemu: "Da smo od krvi i mesa u to više ne sumnja ni policija". A gle ovo: "Zemlju smo lepo uredili, samo još da postavimo dimne zavese". Šta li ovim hoce: "Organi gonjenja tragaju za dokazima da je zlocinac pobegao u nepoznatom pravcu." Ovoga moramo kod šefa, pa neka on trlja glavu s njim. - O, koga to vidim! - obradiva se major policije Milivoje Nedeljkovic, kada su u kancelariju svoga šefa policajci uveli Simu Dragutinovica. - E, kolega, sad nemaš kud. Momci, nadite negde dobru rakiju, moram da castim kolegu Dragutinovica, ovih dana izašla je iz štampe moja druga knjiga aforizama ŠILJAK NA KOŽI. Sedi, Simo, sedi...

Ja sam samo želeo da uvedem red u pravosudju, gospodine Predsednice.
Mislio sam da to ocekujete od mene!
Kad ste me izabrali za Ministra pravde odmah sam krenuo u akciju.
Prvo sam otpustio sve korumpirane sudije.
Zatim ranije osudjivane.
Ali nisam želeo da se na tome završi.
Nadao sam se da od mene ocekujete da idem do kraja!
Tako da sam iz pravosudja najurio sve neažurne sudije.
Posle njih sve nesposobne i nestrucne.
Na kraju sve partijski opterecene i ostrašcene sudije.
Sve što sam uradio, uradio sam za dobrobit srpskog pravosudja.
A verovao sam da je to program naše Vlade, gospodine Predsednice!
I ne razumem šta nazivate pravosudnim kolapsom?
Naravno da sam upoznat sa drasticnim smanjenjem kadrova.
To je samo trenutna situacija, gospodine Predsednice.
Bice bolje u buducnosti.
Ostali su da rade samo pošteni, strucni i moralni!
Zašto mislite da sudija u Mladenovcu i sudija u Lazarevcu nece mogu da ažuriraju sve sudske predmete u Srbiji?
Dobro, ako ste takav skeptik, gospodine Predsednice, dacu ostavku!

Obicavali smo sedeti za stolom u vreme rucka. Sto potpuno prazan.
Razgovarali smo o poskupljenju mesa, hleba, ulja, o nestašici jaja, šecera, brašna,...
Kad je prošlo vreme rucka, ustali smo siti svega.

Moj komšija sakuplja trotinete i voli da ih prikazuje drugima.

- Ako niste znali, trotinet može da razvije brzinu do dvadeset kilometara na sat i pruži onima koji ga voze visinsku prednost od dvadeset santimetara u odnosu na osobe kojima se obracaju - isprica mi prethodno se isprecivši s novim trotinetom ispred mene.

- Nisam znao - rekoh.
- Hajdemo u moju kucu da vas castim picem.
- Šta je povod?
- Kao prvo, ovaj lepotan - rece pokazujuci na trotinet - a kao drugo, ispisali smo unuka iz škole.
- Zbog cega, pa mali je dobar ucenik?
- Komšija, došlo je neko ludo vreme? Eto, u školama uce decu samo kako da savijaju kicmu, i ništa više. I to, zamislite, sve moraju da uvežbavaju gologuzi pred ogledalom. Pre neki dan sam se zbog toga toliko potresao da ni trotinet nisam vozio.

Nisam siguran kakvi su predstavnici stranaka „demokratskog bloka“, ali mene su licno unazadili njihovim maratonskim formiranjem famozne Vlade. Hoce je biti, možda je i nece biti, a možda ce biti ponovljenih izbora kako bi narod po ko zna koji put iskoristio svoje gradansko pravo i zaokružio one „prave“!?

No, ne bih vam sve ovo ni pricao a da u komšiluku nije bilo prekrasne i sa svim elementima obdarene komšinice. Ja sam se u ovom sudbonosnom vremenu za narod i državu, kada se nije znalo hoce li ili nece biti Vlade, bacio na osvajanje Lilike. Navalio sam u svojoj nameri i najzad uspeo da je nekako privolim da me sama pozove na kafu u stan u odsustvu muža. Zavalio se ja u trosed i cekam kao lisac onako razbaškaren, pripremam se da prelepu i raskošnu Liliku oborim sa nogu na leda sa sve cetiri u vis. Predoh ja odmah na „stvar“ kako bi Lilika što pre prihvatila moj „amandman“. Medutim, ona kao i svaka žena se necka, kao nece ni da cuje, pa ona je udata... I tako, „replika“ na „repliku“ udosmo i u drugi krug „usaglašavanja“ i taman kada se skoro usaglasismo i svecano reših da joj udem u „šesnaesterac“, eto ti „baksuza“!?

- Moj muž! – prestravljeno povika Lili i istog momenta me odvuce na terasu...

I dok sam ja cvokotao, na terasi medu muškatlama, što od zime, a nešto i od straha, onaj njen grmalj se prostro po onom trosedu gde sam ja do malopre bio, ukljucio televizor na kome je baš pocinjala emisija „Polemika“, o tome, hoce li biti Vlade, nece li je biti i zašto? Pokušavala Liki da ga odvuce u krevet, ali jok, rešio on da gleda emisiju o Vladi... Psujem ja u sebi i nepostojecu Vladu i onu koja bi mogla biti, voditeljku, televiziju i sve po spisku, a on gleda li gleda i cujem psuje i on!

Iznerviran gostima u emisiji i njihovom pricom, skoci sa onog troseda i pravo na terasu da pljune sa nje u znak protesta... ali spasi me Lili!

- Ne! – vrisnu ona uplašena...
- Znaš da je to zabranio Kucni savet, kaznice nas...

Zahvaljujem ja u sebi Kucnom savetu i njihovim merama protiv pljuvanja sa terase, Liliki, Svetom Petru i Arhandelu Gavrilu, a kroz glavu mi vec prošlo kako me ovaj Lilikin iskasapio i njeno vrištanje, bukete cveca za poslednji pozdrav i cetrdeset dana... Ali, jok, ovi na televiziji poludeše u svojim replikama, a polude od besa slušajuci ih i Lilikin muž, psujucii jurnu pravo na terasu... Meni guzica poce da žvace gace i... Od straha strmoglavim se sa drugog sprata sa ispljuvkom u sred cela!!!

Sada hodam uz pomoc štaka, što i ne bi bilo toliko strašno, da me žena nije napustila, da Lilika ne sme ni da pomisli na mene, a od straha da me Lilikin muž ne pljune ponovo, bežim od njega kao davo od krsta!

Što je još gore „Demokratski blok velicanstvenih“ tera i dalje po svom i onoj narodnoj, „Svaka vaška obaška“, a ja sedim gledam, slušam i od besa pljujem kroz prozor...

Pošli smo u goste kod kuma na more.
Na granici nas je zaustavio vojnik u cudnoj uniformi.
- Zdravstvujte tovarišci!

Koristeci skromno školsko znanje uspeo sam da se sporazumem sa tim ruskim vojnikom. Koji uopšte nije bio ruski vojnik, nego carinik!
Na prvoj pauzi konastatovali smo da u kafani od pica imaju samo caj i vodku, a od hrane boršc i kavijar.
Natocili smo gorivo na pumpi ruskog LUKOIL-a.
Da bi platili, morali smo da zamenimo evre za ruske rublje.
Na radiju su odzvanjali orkestri balalajki.
Na svim bilbordima i reklamama su poruke pisale na ruskom.
Na svakom koraku su se viorile ruske zastave.
Cak nam se i prodavac lubenica obratio na ruskom!
Kod kuma nas je cekalo novo iznenadjenje.
Zatekli smo ga kako sa šubarom na glavi pije vodku i igra kazacok!
- Po bogu kume, šta se to desilo!?- zavapio sam izlazeci iz kola.
- Njeponjemaješ?! Prišla mamuška!- veselio se kum na ruskom.
- Njeponjemajem, kume!-jedva sam uspeo da ga smirim.- Šta se to kod vas dešava, po bogu brate?!

- Zar nisi cuo?- najzad je kum prešao na srpski.- Juce, tacno u pola dva, plemeniti gospodin Sergej Tajkunovic Nakradovski kupio je od Nika Radovog deset ari placa kod Prcnja. I uvece na državnom dnevniku su javili da je posle te kupovine u ruskom vlasništvu 51 % zemljišta iz katastra! Što znaci da je majcica Rusija sada vecinski vlasnik Crne Gore.. Ponjemaješ kume?!

Gospodin Petrovic vec trideset godina živi sam i po tom pitanju ne bi ništa menjao.

Gospodin Petrovic trideset godina traži dobar posao i trudi se da održi pozitivan pogled.

Gospodin Petrovic trideset godina nocu puši u krevetu i koristi isti dušek na naduvavanje.

Gospodin Petrovic je za trideset godina uspeo da nabavi trideset knjiga kuvara.

Gospodin Petrovic jede nad sudoperom. Za trideset godina promenio ih je pet. Sa ove nove, ubeden je, pruža se najlepši vidik.

Nisam ja imao pojma šta je sivi, burazere!
Ali kažu, mora svako da ga napiše.
Kad hoce da se zaposli.
Uzmem recnik od malog Acike, nadjem taj sivi.
Piše se » CV«.
Circulum vitae!
To je kao životni krug, životni put, ustvari biografija.
Pa dobro, što se mora nije teško.
Sednem ja i napišem sve.
Od pocetka do kraja.
Ništa nisam preskocio.
Ispušem sve o porodici, prijateljima, devojkama.
Pa onda gde sam sve bio i šta sam radio.
Usput pomenem da sam ucesnik cetiri rata.
Pa i to opišem.
E onda je izašao taj konkurs za portira.
U izdavackoj kuci » Patetika«.
Pošaljem ja moj sivi, sve po propisu.
Odmah me pozove Direktor.
I sa vrata mi cestita!
Zahvalim se ja i pitam kada treba da se javim na posao.
Kaže Direktor: Gospodine, Vi ste Vaš posao završili!
Samo da smislimo naslov!
I tako je moj roman » Circulum vitae« postao bestseler!
Daj da ti potpišem knjigu, burazere!

Kada je primetio da je ostao bez stida, okrenuo se i video kako sija u dalekoj, predubokoj kaljuzi.

Sledbenici bez mane i straha gaziše glib nemisleci da ce je uprljati ili oštetiti.

Postoja još trenutak ili dva dok se sjaj stida potpuno ne izgubi i potonu duboko u blato.

Zatim se lagano okrenu i nastavi daleki put znatno lakši, bez nepotrebnog tereta.

Bio sam pre neki dan u unutrašnjosti zemlje sa pank grupom „Defektno efektni“. Izvodili smo samo „Svi u Evropu, u Evropu“, uglavnom deci od cetrnaest godina.

Posle smo u kaficu pored cekali prevoz. Iako u nedodiji, kafic bi komotno mogao da cucne i u sam centar Londona. Pustili su „Immigrant song“ od Led Zeppelin. Da prekratimo vreme krenusmo da muvamo neke zarozane aktivistkinje grupe „Borkinje za ljudska prava“. Ovde su se našle, kako nam rekoše, u okviru nedelje aktivizma protiv nasilja nad pederima. Ništa nismo uradili: nisu se dale.

Po povratku, iz autobusa na dva sprata stupila je na peron autobuske stanice ogromna pocrnela svinja. Cista, namirisana i sveže zacešljana hodala je tik uz svog dostojanstvenog gazdu.

Pobedio sam na jednom takmicenju i dobio medalju, ali samo onu drugu stranu. Ko je dobio onu prvu, svetlu stranu pitao sam. Nisu mi ogovorili. Nisu hteli ili nisu znali. A ja jos uvek trazim tog coveka sa mojom sjajnom, prvom stranom medalje.

Otvorio komšija Žika radnju.
Mala slatka.
Za narezivanje kljuceva.
Pozvao me u radnju na pivo.
- Daj da ti narežem neki kljuc, komšija!
Za džabe.
Valja se.
Lep gest.
- Oceš da ti napravim duplikat za kola?
Zaboravio komšija da nemam kola.
- Može i kljuc s posla!
Nisam imao svoju kancelariju.
Ni svoj garderobni orman.
- Nema veze, narezacu ti od stana!
To je bilo najbolja ideja.
Ali bili smo godinama podstanari.
Necu da narezujem kljuc od tudjeg stana.
Ne valja se.
Komšija ljubazan covek.
Otvorio još jedno pivo.
I poklonio mi privezak.
Ako nekad budem imao svoj kljuc.
Za narezivanje.

Volimo Evropu zato što na svim našim televizijama, po citav bogovetni dan, neke crne tete i žute cike govore da je velika i bogata. Mama, tata i ja im verujemo.

Tetka kaže da voli Evropu zato što ne pravi razlike medu narodima i što su ljudi svih rasa i religija u njoj našli mesto da žive. Samo im mi još falimo pa da dožive potpunu srecu.

Tata kaže da voli Evropu zato što ti tamo nije potrebna veza da dobiješ posao kao kod nas. Svi imaju iste šanse da se zaposle u „Filipsu“ ili „Mercedesu“.

Mama kaže da voli Evropu zato što u njoj sve može da se kupi. Da je srece da nas prime, ne bi morala više cak ni da nam kuva.

Baba kaže da voli Evropu zato što se tamo crnci od jutra do sutra. Ako nas uzmu, mogla bi nesmetano da gleda TV sapunice pošto bi nas vidala samo pred spavanje.

Deda kaže da voli Evropu zato što se tamo mnogo vodi racuna o starcima. Ako te sin ili cerka tuku ili te izbace iz kuce možeš da okreneš jedan broj telefona. Onda dodu neki ljudi i odvedu te u neku kucu gde ima puno staraca. Tu o njima vode brigu tete koje mnogo vole starce.

Ja volim Evropu zato što se tamo mnogo vodi racuna i o deci. Ako te tata ili mama tuku onda možeš da okreneš jedan broj telefona. Onda dodu neki ljudi i odvedu te u neku kucu gde ima puno dece. Tu o njima vode brigu cike koje mnogo vole male decake.

Volim Evropu i zato što u njoj i cike mogu da se žene medu sobom. Ja baš ne marim mnogo za devojcice jer su alapace i bezobrazne. Baš sam razmišljao kako bi bilo dobro da oženim nekog drugara kad porastem. Mislim da bi nam baš bilo super jer bismo mogli zajedno da gledamo utakmice na TV-u i narucujemo picu kada dodemo kuci.

Napomena:
Inspiracija novinski clanak „Pismeni zadatak: Zašto volim Kanadu“, Nebojše Milosavljevica

Tog jutra sve nas je potresla tužna vest.
Iznenada, u toku noci, u snu, iz cista mira i bez vidljivog razloga umrla nam je Srbija!
Posle prvog šoka svi smo se morali složiti da to i nije toliko iznenadjenje.
Srbija je dugo godina bila u depresiji.
Loše se hranila, teško živela, jedva sastavljala kraj s krajem.
Zatim,imala je izuzetno mukotrpan život.
Rodila se u krvi, ceo svoj život provela u bunama i ratovima, nije imala ni trenutka mira.
I privatni život joj je bio nesredjen.
Više puta se razvodila, nije imala srece u ljubavi, mnogi su je ostavljali i varali.
Cak i njeni gradjani su bežali od nje cim bi im se ukazivala bilo kakva prilika.
Težak život i brojni stresovi doveli su do tragicnog kraja,zakljucili smo svi.
Ceo dan sno jedni drugima izjavljivali saucešca.
Na kraju smo pozvali i Grobare.
- Nece moci! - obavestili su na posle detaljnog premeravanja.
Nije nam bilo jasno.

- Vaša Srbija je po dužini i širini 88 361 kvadratni kilometar- pojasnili su nam Grobari.- A vi trenutno imate neku secesiju, pa ce vam ostati samo 77 474 kvadratna kilometra!
Našli smo se u neprijatnoj situaciji.
Nemamo zemlje ni da sahranimo sopstvenu zemlju!
Tako da cemo morati da je kremiramo...

Kada pada kiša sve više volimo Sunce.
Kada je Sunce, onda najviše volimo sneg.
Mi volimo samo ono cega nema.

, završi prilog novinarka nekog televizijskog programa. A biti IN je prestižno. Prava stvar. Šamar svima koji me ne vole.

Kako danas ne biti moderan! Treba iskoristiti veliku šansu koja se retko pruža. Pogledaj automobil – više od retro. Prava istorija. Star preko dvadeset godina, a radi kao nov. Sako sam kupio za vencanje, dakle jednako retro kao i supruga. Cipele i kravata su malo demode jer sam ih kupio kada se ženio brat od strica, pre desetak godina. Fasada na kuci je kao i kupatilo pravi biser, niko ih nije dirao sigurno trideset godina. Sa kaputom sam malo preterao jer sam ga nasledio od oca, kao i kucu i automobil.

U našoj kuci su i deca moderna, ne bih ja dozvolio da ona zaostaju. Nose patike stare više od pet godina, jeste da su malo pocepane i da ih stežu ali šta je to u poredenju sa cinjenicom da smo moderni, tako reci IN.

I firma mi je retro, od poslednje plate sam kupio deci pominjane patike. U poslednje vreme nalazim pukotine u njenom stilu jer je dolazio strani investitor koji namerava da je preuredi i otpusti stare radnike.

Cak je i najnovija dedina žena IN jer je mlada od dede trideset pet godina i prihvatila ga je kao poslednji modni krik kao i njegovu limitiranu penziju.

Samo deda, koji je ipak najviše retro, nam kvari doživljaj i nalazi ovako mladu ženu. On ne zna ništa o modi – ali zna sve o ženama.

Neke ljude smatram za dobre i to su mi prijatelji a neke kao zle, i to su mi neprijatelji. Od ovih drugih se cuvam, tako da mi zlo jedino mogu naneti ovi prvi. A nanose.

Znao je da život nije isto kao što i plitkom rekom preci. Život tece gotovo isto kao i reka. A reka ima i dubokih i zacas se možeš naci u nekom opasnom recnom viru. Tako, život može završiti i nešto pre nego što možeš i zamisliti, a reke bilo kakve bile, plitke ili duboke, ostaju da traju i teku za neke druge ljude i njihove sudbine.

U smutnim vremenima 21. veka najunosnije zanimanje postalo je strasni lov na izgubljene duše. Postavili lovci na duše raznorazne mamce kao da su ribolovci i cekaju. Vecinu duša love na bucku, jer takvih ljudi ima najviše. Strastveni lovci pokušavaju na razne nacine da ti dušu ubiju, ukradu, ili da im je ti dobrovoljno pokloniš za jeftin mamac, a ekstremni slucajevi je i dobro prodaju.

Mnogi su danas krenuli u potragu za sopstvenom dušom, vecina i ne zna da li su dušu izgubili i u dilemi su da li je imaju ili nemaju. Cudno je vreme, dušu izgubiš dok trepneš, a da toga nisi svestan. Lovci na duše su postali majstori svog zanata. U svakom zanatu bez obzira koliko ga covek dobro naucio dešavaju se i greške tako da se desilo da je strastveni majstor u lovu na duše ulovio sopstvenu dušu. U samrtnom ropcu njegova duša zavapi:

- Pusti me covece, ispunicu ti tri želje!!! Zacudio se lovac nad sopstvenom dušom, jer ni u dnu duše nije verovao da u njegovoj duši živi zlatna ribica.

- Dobro… Rece lovac – Hoceš li da te pustim ili ispustim?
- Kako god ti želiš, meni je to sve jedno, samo požuri dok nisam ispustila dušu…

Odgovori zlatna ribica iz duše lovca.

- Prva želja mi je da budem bogat?!
- Biceš bogat…
- Druga želja mi je da budem okružen najlepšim ženama?!
- Naravno, bogatstvo ne ide bez lepih žena, i…
- I treca želja mi je da uvek istini gledam u oci?!

- Bogat, okružen lepim ženama, naravno da je potrebno da i istini uvek gledaš u oci, želje su ti ispunjene, a sada me pusti…

Pogleda lovac oko sebe vide da je u luksuznoj vili okružen lepim ženama i bogatstvom kao da je Bil Gejts i pošto zakljuci da su mu želje ispunjene on ispusti svoju dušu! U momentu zakljuci da mu je ispunjena i treca želja, sa poslednjom iskrom u oku gledao je i istini u oci.

Odmah posle izbora požurili smo na sastanak.
- Naša stranka je osvojila najviše glasova - obavestili smo konkurenciju, mada su znali i bez nas.- A to znaci, gospodo, da nam pripadaju najvažnija mesta!
Culo se negodovanje sa svih strana, što smo i ocekivali.
Ko gubi, ima pravo da se ljuti!
- Možda bi mogli da napravimo neki kompromis...- pokušali su da nam zamažu oci.
- Ne dolazi u obzir!- bili smo jasni i principijelni.
- Naša stranka ima najviše glasova, to znaci NAMA najvažnija mesta!
Ponovo se orilo od gneva razocaranih gubitnika.
Da vide malo kako je bilo nama prošli put!
- A kako bi bilo da se ipak dogovorimo kao ljudi...
-opet su nešto mrsili.
- Pa dogovoricemo se kao prošli put!
- likovali smo mi.
- Sva najbolja mesta pobedniku!

Bez obzira na negodovanje sa svih strana, krenuli smo da zauzmemo naša demokratski zaslužena najbolja mesta. Ispred Crkve, Bolnice i Groblja.
A onda smo trijumfalno ispružili šešire...

Oduvek je bio prvi ili najmladi, znali su mu dodavati i «generacije» ili «najperspektivniji». To mu je beskrajno prijalo i podsticalo ga na rad tako da ostade na fakultetu, i opet bi «najmladi», i opet postade autoritet. Po prirodi skroman, ne uzvisi se vec kanalisa energiju na nauku i njegovi Radovi ostadoše zapaženi i zapamceni. Zbog toga ostade na fakultetu do duboke strarosti. O njemu se raspravljalo i na Akademiji ali politicki neaktivnog ga nisu hteli. Od kako je otišao u penziju nastavi rad na Delu pa su ga mlade kolege cesto posecivale i konsultovale. Dobro poznat i u inostranstvu cesto je dobijao literaturu na stranim jezicima direktno od autora. Nikada nije izgubio veru u ljude i lepotu življenja. Pogotovu sada pred rucak, kada ga ceka obrok vredan pažnje – parce hrskavog hleba, toliko sveže da još miriše na kontejner.

Pise mi rodjak iz inostranstva.
Kaze da nas sve voli i da razume nasu situaciju.
Pa kad razume situaciju, a ako nas stvarno voli, sto vec jednom ne posalje pare.