Kuglaste munje, najrjedu i najneobicniju atmosfersku pojavu, proucio je naš velikan i o njoj je odlucio ćutati.
Kuglasta je munja najneobicnija i najrjeda od svih atmosferskih pojava. Fenomen koji se pojavljuje na mestima i u prilikama gde se najmanje ocekuje, iznenadujuce je zapostavljen u godini Nikole Tesle, briljantnog naucnika, koji ga je predano proucavao.
Tesla je tvrdio da ih je potpuno razumeo, ali je, shvativši njihov razoran vojni potencijal, zapisao da ce tajna o kuglastim munjama završiti s njim u grobu.
Jedan od prvih zabeeženih slucajeva susreta s kuglastom munjom potice iz XVI veka, kada je jedna zapalila ljubavnicu francuskog kralja Henrika II.
Istorija takode kaže da su i rodenje slavnog Nostradamusa 14. decembra 1503. u Saint Remyju u Provansi obeležile kuglaste munje kojima je vrvelo nebo nad gradom te noci.
U modernim vremenima o tim su prelepim, sjajnim, elektricnim sferama javljali i opisivali ih piloti tokom leta, videli su ih iz podmornica, na ratištima, u porodicnim kucama. Oni koji tvrde da su ugledali NLO, mogu biti 90 posto sigurni da su ugledali kuglastu munju.
Pa ipak, o njima se govori mnogo manje nego o NLO-ima. Šteta, jer su kuglaste munje potvrdeni fenomen.
Iako kuglaste munje uglavnom snažno eksplodiraju, ponekad jednostavno “ispare”.
Još nije potpuno jasno kako kuglaste munje nastaju. Prvi ko ih je razumeo intuitivno bio je Nikola Tesla. U svom clanku “Bežicni prenos elektricne energije”, objavljenom 5. marta 1904., napisao je da je shvatio kako nastaju i uspeo ih umetno proizvesti u svom laboratoriju u Colorado Springsu. Posle, shvativši njihov potencijal kao razornog oružja, izjavio je da ce njihovu tajnu sa sobom poneti u grob.
Tesla ipak verovatno nije shvatao i njihovu teoretsku pozadinu. U svakom slucaju kuglaste su munje usmerena energija, što je Tesla intenzivno proucavao.
Ogromnu kolicinu energije zarobljenu na tako malom prostoru prvi je u oktobru 1936. izracunao B. L. Goodlet. Njemu je pred nosom jedna kuglasta munja promjera 10 do 15 centimetara ušla u prostor gdje je radio i sletela ravno u posudu sa 16 litara vode. Voda je u trenutku prokljucala i skoro sva isparila. Voda koja je ostala, bila je vrela i nakon dvadeset minuta hladenja. Goodlet se odmah bacio na posao. Izmerivši koliko je vode islapelo kljucanjem, i koliko je energije potrebno uložiti za to, kao i za taljenje telegrafskog voda te za spaljivanje okvira prozora što se sve našlo kuglastoj munji na putu i na šta je trošila energiju, izracunao je o kakvoj se koncentraciji energije radilo u fenomenu kojem je svedocio. Ispalo je da je ta mala kuglasta munja, mase tek nekoliko grama, sadržavala više od jednog kilovatsata energije!
Prakticne vrednosti razumevanja i iskorištavanja fenomena kuglaste munje bile bi od velike ekonomske vrednosti. O vojnoj tehnologiji da ne govorimo. Zbog toga su ih još od doba Tesle mnogi nastojali umetno proizvesti. Nekima su celi laboratoriji odleteli u vazduh, ali nisu uspevali.
Kako to obicno biva, rešenje je bilo nadohvat. Dvojici brace Kennethu L. Corumu i Jamesu F. Corumu 1989. palo je na pamet da naprave aparat, bukvalno sledeci Teslin “recept”. Imali su kompaniju koja se i inace bavila Teslinim patentima, pa im je pokus uspeo vrlo brzo uz pomoc dva oscilatora razlicitih frekvencija. Zahvaljujuci Internetu, danas se svako ko je voljan eksperimentisati vrlo jednostavno može domoci skica za konstrukciju vlastitog aparata. Medutim, prakticna primena ovog ploda Teslina genija, cije bi posledice bile revolucionarne, još visi u vazduhu.
Do kuglastih munja Tesla je došao istraživanjem nacina bežicnog prenosa elektromagnetske energije, što mu je bila osnovna preokupacija tokom celog istraživackog veka. To nije zaboravljeno. Pre dve godine izradjena je analiza tržišta, kako bi se izracunale uštede energije, ako bi se ostvarivao bežicni prenos struje. Ako smo nakon skoro jednog vijeka naucili donekle svladati kuglastu munju, možda ni bežicni prenos energije nije daleko.
|
.gif)
|
.jpg)
.jpg)